26. oktobra 1961. stiže vest da je Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Dok prima telegrame i čestitke, Andrić se priseća prošlosti, vraća se u vreme savezničkog bombardovanja i borbi za oslobođenje Beograda 1944. godine kada je živeo u Prizrenskoj ulici, kod svog prijatelja i advokata Brane Milenkovića i njegove sestre Kaje. Taj period su obeležili plodno stvaralaštvo i njegova tajna ljubav sa Milicom Babić. U atmosferi neizvesnosti prvih dana oslobođenja Beograda i početka stvaranja socijalističke Jugoslavije, Andrić prolazi kroz etičke dileme i optužbe građanskog Beograda da je izdao prijatelje i savest. Andrić tada, kada su njegove karakteristike pod lupom novog režima, susreće Đilasa, Zogovića i druge pisce u partizanskim uniformama.

Nobelova nagrada skrenula je pažnju ne samo na dela Ive Andrića već i na njegovu biografiju. Ugled dobitnika najveće nagrade na svetu predstavlja i ugled zemlje iz koje dolazi. Državne službe, zadužene da taj ugled osiguraju, pregledaju snimak sa vojne parade u Berlinu 1940, gde se Andrić, tada diplomata Kraljevine Jugoslavije, vidi u neposrednoj blizini Hitlera. U kući pisca telefon ne prestaje da zvoni i Andrić oseća da je sav njegov dosadašnji život izložen pogledima i komentarima javnosti. Vraća se u posleratne godine, na osnivačku skupštinu Udruženja književnika, beogradski susret sa Krležom, razgovore sa Isidorom Sekulić. 1945. Nenad Jovanović, muž Milice Babić, vraća se iz logora Dahau, a Andrić odlazi u Bugarsku na Susrete balkanskih pisaca.

Državni vrh Jugoslavije doživljava Nobelovu nagradu kao priznanje zemlji za neblokovsku i nesvrstanu politiku koju vodi. Dobrica Ćosić požuruje Tita da pošalje Andriću telegram kojim će mu čestitati. Na konferenciji za štampu Andrić odgovara na novinarska pitanja o Bosni i detinjstvu čime priziva sećanje na boravak u Sarajevu 1945, odlazak na majčin grob, skupštinu ZAVNOBIH-a i susrete sa Elijem Fincijem i školskim drugom Borom Jevtićem. Iz Sarajeva odlazi u manastir Guču Goru gde je proveo jedan period svoje mladosti. Povratak u 1961. Andriću donosi Titov telegram i pritisak da na njega odmah odgovori, kao i jedan čudan san koji ga vodi do saznanja da je verovatno jedini čovek na svetu koji je lično poznavao i Hitlera i Gavrila Principa.

Pripreme za Stokholm uveliko traju. Sa Verom Stojić, svojom višedecenijskom saradnicom, sekretaricom i osobom od poverenja, Andrić prolazi raspored obaveza u Švedskoj kroz koji se otkriva njihov komplikovani odnos. Dok se na televiziji emituje drama Svečanost rađena po njegovoj pripoveci, Andrić odlazi u šetnju do Prizrenske u posetu Kaji i Brani koje nije video od kada se odselio iz njihovog stana. Oseća se kao talac sopstvene prošlosti koja ga u ovoj epizodi odvlači u 1946, na pristupnu besedu u SANU i susrete sa Milicom, zatim u 1948, godinu Informbiroa koja ga je zatekla na poziciji predsednika Saveza književnika Jugoslavije, Saveza čiji su mnogi članovi bili izbačeni zbog rezolucije, a neki poslati na Goli Otok.

Država i dalje radi na ugledu Nobelovca i pomno češlja njegovu prošlost. Andrić kreće na Frušku Goru u vikendicu prijatelja Mladena Leskovca. U vozu mu čovek koji se predstavlja da je novinar predaje kutiju u kojoj je nekada bio orden koji je ostavio Brani Milenkoviću na čuvanje. Na Fruškoj Gori sa Leskovcem obilazi crkve i manastire. Linija sećanja proteže se na 1951, izložbu povodom 10 godina od početka rata na kojoj se našla fotografija sa potpisivanja Trojnog pakta, veče u Klubu književnika sa Brankom Ćopićem koji je pao u nemilost vlasti zbog Jeretičke priče, utiske Isidore Sekulić o još neobjavljenoj Prokletoj avliji. Potom, na 1957, godinu kada je umro Milicin muž Nenad Jovanović i godinu kasnije, kada se Ivo Andrić i Milica Babić napokon venčavaju.

U Beogradu 1961. vlada epidemija žutice. Andrić sa Kočom Popovićem, Vučom i Čolakovićem prolazi protokol putovanja i dobija instrukcije povodom mogućih pitanja o disidentu Milovanu Đilasu čija knjiga "Razgovori o Staljinu" treba da izađe u Njujorku. Andrić sa Verom Stojić radi na govoru za dodelu nagrade. Stiže razglednica od Helene Ižikovske iz Poljske koja ga vraća u prošlost, 1914. godinu kada je kao mlad student živeo kod njene porodice u Krakovu. Saznavši za ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu, Andrić napušta Helenu i Krakov i putuje u domovinu, prvo u Zagreb, zatim u Split, gde se sreće sa svojim prijateljima, borcima protiv austrougarske okupacije i sa svojom mladalačkom ljubavlju Evgenijom Gojmerac. Andrića, kao pripadnika Mlade Bosne, okupacione vlasti hapse i odvode u splitsku tamnicu.

Jovan Ćirilov, dramaturg Jugoslovenskog dramskog pozorišta čiji je predsednik upravnog odbora Andrić bio, traži dozvolu za dramatizaciju Proklete avlije. Andrić se seća 1914. i svojih tamničarskih dana i vremena kada je, pušten iz zatvora, konfinaciju proveo kod majke u Ovčarevu i manastiru Guča Gora družeći se sa fratrima. Sećanje ga vodi do Višegrada 1917, na ćupriju na Drini gde sreće svog učitelja Ljubomira, i do bolnice Milosrdnih sestara gde leži zajedno sa Ivom Vojnovićem sa kojim planira neko buduće jugoslovensko pozorište. 1919. i 1920. se u Beogradu u hotelu Moskva na književnim večerima druži sa Crnjanskim i Borom Stankovićem. U 61. čeka ga pisanje testamenta i odlazak u Švedsku na dodelu Nobelove nagrade.

U Beogradu u Bioskopu "Cenzura" funkcioneri gledaju Andrića na dodeli Nobelove nagrade. Andrić se iz Stokholma vraća sa Milicom preko Švajcarske, zemlje u koju je početkom rata odbio da se skloni i odlučio da rat provede sa svojim narodom. Sećanje ga vodi u 1941. kada sa Milicom i Nenadom Jovanovićem stiže u okupirani Beograd i smešta se u stan porodice Milenković. Slede ispitivanja u Specijalnoj policiji i pritisak da potpiše kvislinški Apel srpskom narodu. Andrić odbija da potpiše Apel i pokušava da se distancira od okupacione vlasti. Suočen je sa svakodnevnim užasima: vešanjima na Terazijama, terorom Nemaca i nedićevaca, vozovima punim grčkih Jevreja. Andrić se povlači u pisanje, ali pritisak policije je veliki, ponovo ga ispituju u vezi sa njegovom masonskom prošlošću. Sa Markom Ristićem 1942. odlazi na Ozren, u posetu pesniku Radetu Draincu koji je u sanatorijumu. 1943. Nenada Jovanovića hapse i odvode u logor. Andrić završava Na Drini Ćupriju.